* * *

Proletarijat, u svojoj nameri da se organizuje kao autonomna klasa, ima potrebu za sastancima, da razvija svoju štampu, da se ujedinjuje, da vodi štrajkove, da okupira fabrike, da organizuje direktne akcije, da oslobodi zatvorene drugove, da nabavi oružje. Ti ciljevi su bili ispunjavani sa različitim rezultatima u svim buržoaskim periodima njegove istorijske borbe, nezavisno od oblika buržoaske dominacije: bonapartizma ili parlamentarizma, republikanizma ili fašizma.

Politika buržoazije prema proletarijatu sastoji se u prikazivanju tih potreba kao identičnih svim demokratskim institucijama i slobodama (sloboda štampe, sloboda udruživanja, amnestija...). Ne pokušavaju samo klasični liberalni buržuji da nas ubede kako je demokratija najbolja, već i sve pseudo-radničke partije (socijalisti, staljinisti, trockisti...) koje zasnivaju svoju kontra-revolucionarnu politiku na izjavi da će radnička klasa dostići socijalizam kroz osvajanje i odbranu svih tih prava i sloboda.

U stvari, postoji osnovna suprotnost izmedju gomile buržoaskih demokratskih sloboda i potrebe proletarijata da se organizuje na sopstvenom klasnom polju. Pozicije koje proletarijat osvoji na tom polju nikada ne mogu biti pomešane sa takozvanim slobodama radničke klase.

Kao što postoje dve suprotstavljene klase, tako postoje i dva osnovna koncepta radničke borbe. Jedan je buržoaski, gde se kritikuje nedostatak jednakosti, demokratije, gde se treba boriti za više prava i sloboda. Drugi je proleterski, zasnovan na razumevanju činjenice da su koreni svih tih sloboda, prava i jednakosti esencijalno protiv radnika. To dovodi do totalnog praktičkog poništavanja demokratske države sa njenim jednakostima, pravima i slobodama. Ta dva suprotna koncepta pokazuju kontradikciju izmedju, na jednoj strani, pasivnog kritikovanja - unaprediti, reformirati i, na taj način, pojačati sistem eksploatacije - i, na drugoj strani, aktivnog kritikovanja, našeg kritikovanja - uništiti taj sistem eksploatacije.

Kada nam "desničari" kažu da su "levičari" diktatorski i anti-demokratski usmereni, jer kada "levica" dodje u vladu ona ne poštuje ljudska prava, i kako je naš interes zbog toga da mašemo zastavom demokratije kako bi se pod njenom zaštitom borili za čistu demokratiju, da li je to mit ili su oni objektivno zainteresovani za demokratiju? Kada nam "levičari" u ime "marksizma" kažu da "buržoazija" i "kapitalizam" ne poštuju demokratske slobode i kako ih mi moramo odbraniti od fašističkih napada, da treba da žudimo za njima gde god one ne postoje, da je to put za socijalizam, da li je to samo gomila oportunističkih slogana ili se oni zaista bore za demokratiju?

Buržoazija uvek pokušava da iskoristi proletarijat (uzet u obliku atomiziranih radnika, "gradjana") kao društvenu osnovu, kao robove, da služe njenim sopstvenim dominantnim klasnim interesima. Na taj način već možemo razumeti kako buržoazija uvek pokušava da natera radnike da se bore za interese drugačije od njihovih sopstvenih (to je delimični odgovor na pitanje). Ali, da li buržoazija levice i desnice želi demokratiju ili ne? Priče o slobodama i ljudskim pravima, da li su one samo mistifikacija bez ikakve materijalne osnove, ili postoji objektivna realnost koja proizvodi tu demokratsku mistifikaciju? Da li treba da zaključimo da ni jedna buržoaska frakcija nema nikakav interes da se ta prava i slobode gradjana primene? (Posledica toga bi bila da bi proletarijat mogao izbeći buržoasku dominaciju ukoliko bi se stvarno borio za odbranu demokratije.) Ili bi, naprotiv, trebali da zaključimo da je borba kapitalista za raj demokratskih prava zaista nadmoćna volja buržoazije?

Naravno, revolucionarna marksistička kritika koju ovde razvijamo, zasnovana je na toj poslednjoj tezi: obim ljudskih prava i sloboda tačno odgovara idealnom obliku reprodukcije kapitalističkog ugnjetavanja. Pogledajmo šta je to idealan oblik demokratije i otkuda on dolazi.

Raj ljudskih prava i sloboda

Partija na vlasti, opšta partija kapitala, ili, drugim rečima, sve buržoaske partije, totalno su nesposobne da se suoče sa proletarijatom organizovanim u klasu i, dakle, u partiju. Zbog toga je glavna tajna kapitalističke dominacije zaustaviti organizovanje proletarijata kao samostalne snage, a za to ne postoji ništa efikasnije za buržoaziju od gomile ljudskih prava i sloboda, da u njoj udave radničku klasu, da je rastope u lažnom konceptu "naroda". Kada proletarijat prestane da postoji kao klasa, kada svaki radnik postane dobar gradjanin, sa svojim slobodama, pravima i obavezama, on prihvata sva pravila igre koja ga atomizuju i dave u masi gde njegovi specifični klasni interesi nestaju. Kao dobar gradjanin, on ne postoji kao klasa, to je uslov da bi demokratija funkcionisala.

Ali vladavina demokratije koju i "levičari" i "desničari" obećavaju u ime socijalizma i/ili slobode, u kojoj neće biti klasa već samo gradjana i slobodnih ljudi, kao i svaki ideološki oblik buržoazije ne dolazi niotkud i ne ostaje samo ideja u stvarnom svetu. Na jednoj strani, taj svet, "raj na zemlji" ljudskih prava, povinuje se vrlo praktičnoj materijalnoj realnosti: vladavini cirkulacije roba iz koje svi branioci kapitala izvlače svoje principe i zaključke; na drugu stranu, svi mentalni oblici, ideologije, koji potiču iz te vladavine, prihvaćeni su od društva i, dakle, objektivni. Rastapanje radničke klase u mrtvom svetu gradjanstva nije ništa nematerijalno, čak i ako je zasnovano na mističnom svetu roba. Neko može pomisliti da milioni stranica koje su napisali marksolozi i drugi advokati kapitala, (ustavi kapitalističkih država, povelje, govori...) samo pasivno služe buržoaziji, koja ih uzima u obzir ili ne, zavisno od uslova. Ali ta vizija izostavlja da sami ti papiri reflektuju i ojačavaju stvarnost, da oni pripadaju dominantnoj ideologiji koja postaje materijalna snaga koja pojačava i reprodukuje ceo društveni sistem. Zakoni i ostali zvanični papiri su samo ideološki proizvodi kapitalističke diktature i imaju zadatak da je štite.

U sferi kruženja roba ne postoje klase; svi su jednaki gradjani, svi se pojavljuju kao kupac i prodavac roba, jednak, slobodan i vlasnik. Čak i kada prodajemo našu radnu snagu mi smo u raju ljudskih prava i sloboda. Svako cilja na svoje privatne interese u vladavini jednakosti, slobode i privatnog vlasništva.

Sloboda: jer se ni kupci ni prodavci roba (uključujući i radnu snagu) ne povinuju ni jednom zakonu osim sopstvenoj slobodnoj volji.

Jednakost: jer u svetu roba svako je kupac i prodavac, i svi dobijaju vrednost jednaku vrednosti sadržanoj u robi koju prodaju, razmenjujući ekvivalent za ekvivalent.

Vlasništvo: jer se svako u svetu razmene pojavljuje kao vlasnik svoje robe i može raspolagati samo onim što mu pripada.

Kao kod slobodnih i jednakih vlasnika, svi ugovorni odnosi gradjana veličaju prirodno bratstvo koje je zakonit odraz koji garantuje slobode, jednakost i identične mogućnosti za svakog čoveka da poseduje robe. Svaka kupovina ili prodaja robe je rezultat slobodne volje, ugovor izmedju ljudi koji su, zbog robe, vlasnici, slobodni, jednaki i kao braća.

Taj fetišizirani svet roba, u kome nema mesta za klase već samo za ljude i gradjane, je onaj koji donosi prava i slobode koje im omogućavaju da odlučuju o propisima i napretku tog sveta. Nije im samo dozvoljeno da glasaju i da biraju kao gradjani, već je, takodje, moguće i da imaju delegate u demokratskim organima za koje su slobode okupljanja, štampe, udruživanja, izražavanja, itd, garantovane. Gradjani se mogu udruživati kao birači ili kao birani (u buržoaskim partijama) ili kao kupci i kao prodavci roba (u sindikatima). Ništa nije prirodnije za gradjane nego da osnuju političke partije, da pokušaju da rade u vladi, u ministarstvima, parlamentima, ili "sovjetima". Nema potrebe za ikakvim sertifikatom plemstva pošto kao gradjanin bilo ko, bilo kakvog socijalnog statusa (o kojima zakoni nikada ne govore), može postati izaslanik, ministar ili predsednik. Na isti način, kao kupci ili prodavci roba, oni se mogu udruživati, osnivati sindikate, odbiti da kupe ili prodaju ukoliko ugovor nije dovoljno dobar. Tome odgovara sledeća gomila prava i sloboda kao one koje upravljaju privatnim društvima i pseudo-radničkim sindikatima. Kupci i prodavci radne snage, ujedinjeni kao takvi (nikada kao radnici ili kapitalisti, pošto u svetu cirkulacije roba niko ne poseduje ničiji rad) mogu ćak i prekinuti isporuku radne snage: to je pravo na štrajk. Na isti način, gradjanin koji kupuje tu robu može odlučiti da kupi neku drugu, to je sloboda rada. Ili, gradjanin može odlučiti da prekine da kupuje odredjenu robu: to je sloboda industrije (pod takvom vladavinom ne postoji bankrot). Ne zaboravimo ni prava onih u zatvorima, niti opštu amnestiju, koja se može desiti samo pod uslovom da se svi ponašaju kao odbri gradjani, dobri kupci i dobri prodavci, kao što to "Amnesty International" i drugi humanisti tvrde.

Neki ljudi će primetiti da nigde nije moguće naći takva prava i slobode, da svuda postoje ljudi u zatvorima, svuda je pravo na štrajk ograničeno, da je u ovoj zemlji pravo vlasništva ograničeno i da je u onoj zemlji samo jedna partija dozvoljena, itd. Sve je to očigledno. Ipak, u svim tim zemljama postoji frakcija buržoazije koja će kritikovati nedostatak demokratije različitih vlada, a da bi radili to, moraju imati demokratski ideal. To je tačno ono što mi želimo da objasnimo i razotkrijemo. A to je jedini način da se raskine sa buržoaskim kritikovanjem demokratije i da se prepozna neprijatelj u svim braniteljima čiste i perfektne demokratije. Čak šta više, pošto je demokratija proizvod i refleksija trgovačke osnove kapitalističkog društva, na tu osnovu se odnose i sve buržoaske kritike čiji je jedini cilj ispravka nedostataka demokratije, a u nju se koncentrišu i sve snage kontra-revolucije u periodima revolucionarne krize.

Ali, da li je moguće da buržoaska ideologija stvarno zamisli takvo društvo u kome ne bi bilo ljudi u zatvorima jer niko ne bi krao, gde bi svaki štrajk bio striktno legalan jer se ne bi organizovale radničke grupe, gde bi neko udruženje okupljalo kupce i prodavce kako bi obezbedili da se robe razmenjuju po pravoj ceni? Naravno da da. Pre više od dve stotine godina demokrate nisu imale problema da prepoznaju da bi demokratska republika odgovara Rusoovom "narodu bogova". Danas buržoazija, u svom raspadanju, još uvek ne može da shvati granice njene istorijske perspektive i drži se mističnih ideja. Ukoliko već nalazi potrebu i kapacitet da integriše sve religije koje je koristila kako bi se borila protiv zastarelog a u ime nauke, kako možemo sumnjati da ona "istinski" ne čezne za demokratskim rajem za koji se uvek borila?

Čovek zamišlja boga kao savršeni odraz samog sebe, očišćenog od svih njegovih kontradikcija. Kapital zamišlja savršenu i večnu vladavinu jer je uveren da je on pozitivan pol društva, takodje očišćen od njegovih kontradikcija (bogatstvo/beda, rast/prepreke u razvoju produktivnih snaga, "razvijenost"/"nerazvijenost", jednakost/ugnjetavanje). On sebe vidi kao identičnog pozitivnom polu (bogatsvo, razvoj, jednakost, sloboda, demokratija...). Na primer, on ima potpunu neistorijsku i mističnu koncepciju valorizacije kapitala, kao da bi ona mogla da osptane bez periodičnih masovnih uništenja društvenih produktivnih snaga. Čak i ako sebe naziva socijalizmom ili komunizmom, kapital uvek izgradjuje sopstvene kategorije, sopstvene analize, sopstvenu viziju sveta, ignorišući jedinstvo i smrtonosnu kontradikciju izmedju rada za platu i kapitala. Zbog toga ne možemo biti iznenadjeni da u tom demokratskom svetu niko nije eksploatisan, niko nije u zatvoru, da se mogu videti samo kapital, bogatstvo, jednakost, pravda, razvoj i sloboda.

Kotradiktorno jedinstvo realnosti

Napustimo sada svet ideja i kapitalističkih kategorija, svet cirkulacije i gradjanstva, i vratimo se svakodnevnom svetu, svetu proizvodnje i valorizacije kapitala. Prodavac radne snage je radnik, bilo da veruje u boga ili u demokratiju. U fabrici on nije jednak nisakim, nije slobodan niodčega, ne poseduje ništa, čak ni ono čime radi. Ukoliko želi, radnik može da zamisli da je njegovo gradjanstvo samo prekinuto, da su njegove jednakosti, slobode i vlasništva ostale u garderobi i da će ih uzeti kada krene kući. Ali to je potpuno pogrešno. Za svojih osam (ili više) sati rada, on troši sirovine i mašine da bi proizveo upotrebnu vrednost koja ostaje vlasništvo kapitala, a u ostalih šesnaest sati, za vreme njegovog odmora, on troši hranu, pivo, fudbal ili TV da bi proizveo još jednu upotrebnu vrednost: njegovu radnu snagu koja će biti korišćena u valorizaciji kapitala. Van mističnog i prolaznog raja cirkulacije i slobodnih izbora, radnik ostaje radnik, voleo on to ili ne; čak i kada ima seks (bilo iz zadovoljstva ili da stvori porodicu) on je samo radna snaga koja valorizuje kapital. Kao takav, on nije ni jednak, ni slobodan, ni gradjanin, ni vlasnik bilo kog momenta svog života. On je samo plaćeni rob. Čak i pre nego što pokuša da se organizuje kako bi odbranio svoje radničke interese, on već ima svu jednakost, vlasništvo i slobodu protiv sebe.

Ali da bi dopreo do pravog značenja gomile buržoaskih prava i sloboda, čovek se ne može samo izdignuti iz cirkulacione sfere u produktivnu sferu (u njihovom kontradiktornom jedinstvu) već mora dostići i suštinu klasnih suprotnosti u društvu. Na taj način mi razumemo da je osnovna sloboda proletarijata da se oslobodi svakog vlasništva. U stvari, preci proletarijata su bili oslobodjeni psihičkog nasilja bilo kog vlasništva osim onog nad svojom decom i sopstvenom radnom snagom. Ta sloboda od svakog vlasništva je najvažnija. Ona odredjuje sve ostale. Zahvaljujući toj slobodi proletarijat je slobodan samo da prodaje svoju radnu snagu, ali takodje i slobodan da umre od gladi (on i njegova deca), ukoliko ne nadje kupca. Jednakost pod vladavinom cirkulacije roba daje radniku pravo da prima vrednost jednaku onoj njegove radne snage i to je tačno ona jednakost koja mu oduzima proizvod njegovog rada i opunomoćuje kapitalističku eksploataciju. Bratstvo nije samo besmislen buržoaski slogan. Ono znači, u praksi, bratsvo buržoazije protiv proletarijata; pod plaštom nacionalnog i demokratskog bratstva, ono pomaže da se ruke i noge radnika vežu za njihove eksploatatore i tera ih na masakr njihove klasne braće na imperijalističkim bojnim poljima.

Prava demokratska sloboda, vlasništvo i bratstvo dakle, podrazumeva permanentnu situaciju anti-proleterskog nasilja. Represija je jedan od nužnih elemenata nametanja, reprodukcije i širenja demokratije. Vrlo davno, Marks je raskrinkao sveto trojstvo "sloboda, jednakost, bratstvo" kao jednakost za "pešadija, konjica, artiljerija". Čak šta više, namera dostizanja raja čiste demokratije - gde se niko ne bi žalio na te slobode, jednakosti, bratstva, vlasništva - podrazumeva viši nivo realizacije demokratije, što takodje podrazumeva punu upotrebu mašine terora demokratske države u njenim različitim oblicima. Stoga, na primer, nema organskih razlika izmedju liberalnog i fašističkog oblika države, već proces purifikacije države u njenoj težnji da dostigne nepristupačnu demokratiju.

Proučimo još neka demokratska prava i slobode. Pravo izbora znači da se svakih 4, 5, 6 ili 7 godina radnik može obući kao gradjanin i otići da slobodno izabere svoje ugnjetače. To, naravno, predpostavlja, na jednu stranu, slobodnu izbornu kampanju, što znači slobodu za svaku buržoasku frakciju da investira u nju shodno svojim mogućnostima i, na drugu stranu, slobodu za ostale da zamisle kako će se društvo možda promeniti ukoliko ta i ta partija dodje na čelo buržoaske vlade. Takozvana prava i slobode čak daju radnicima "privilegiju" da biraju izmedju samoproklamovanih "radničkih partija": da izaberu onu koja će biti najsposobnija da upravlja državom kapitala i da organizuje masakr proletera koji bi nameravali da ignorišu direktive velikih "radničkih" partija, i koji bi odbijali ono što većina odluči.

Sloboda štampe i propagande jednostavno obezbedjuju slobodno tržište na taj način da samo ekonomski potencijal i finansijski kapacitet različitih partija mogu obezbediti preuzimanje kontrole i dominacije nad javnim mnenjem i može garantovati slobodnu primenu glavnih principa. Suočeni sa tim ekonomsko-političkim aparatusom vladajuće klase, radnici imaju alternativu: ili sloboda, pravo i obaveza da se pomire sa time, ili sila i volja da se organizuju kao klasa kojoj ni jedno pravo ili sloboda nikada neće biti ustupljeni.

Takozvane "radničke slobode"

"Mi se teoretski slažemo da je demokratija dominantni buržoaski sistem", tako bi socijalisti, staljinisti, trockisti, itd, odgovorili, "ali ono što mi moramo sada da radimo je da se borimo za prava i slobode koji služe organizaciji radničke klase: pravo udruživanja, sindikalnog delovanja, štrajka, amnestija za političke zatvorenike... gde god ta prava ne postoje, i da ih branimo svaki put kada ih fašisti napadnu. Ono što vi ne razumete", rekli bi oni, "je da se ne možemo boriti za socijalizam bez tih prava."

Očigledno, sve te kapitalističke partije obično kriju tu "teoriju" - sve do Sudnjeg dana kada će ih sve ponovo žigosati - ali, istražimo praksu prava i sloboda sadržanih u programima koje te takozvane partije zovu "minimalnim" ili "prelaznim" (od svih tih prava mi ćemo istražiti samo ona koja bi trebala da budu "radnička prava").

"Prava sastanaka, udruživanja, sindikalizma, sloboda štampe, prava su garantovana radnicima, ona su ostvarenja radničke klase."
Tako govori buržoazija (sa levice ili desnice). Nakon što svakodnevno proizvede vrednost za kapital, trošeći svoju snagu, zamarajući svoje mišiće, svoje mozgove, znojeći se, krvareći... trošeći svoje živote, radnici nemaju samo pravo da idu i gledaju fudbal, ili se napiju u baru da bi se zabavili, da budu u dobroj kondiciji i da budu dobri na poslu sutradan, već im, takodje, buržoazija daje pravo da diskutuju, da se okupljaju u sindikatima i da šalju "delegate" da pregovaraju o ceni po kojoj će se prodati. Veoma je logično da prodavac pokušava da proda svoju robu po visokoj ceni i kapital priznaje da sindikati menjaju nerazumne zahteve radnika u "opravdane zahteve za povišicom". Ti "opravdani zahtevi" su oni koji obezbedjuju porast stepena eksploatacije, dovoljno visok da kompenzira tendenciju pada stepena profita. A čak ih i buržoazija smatra "legitimnim" barem dok se ne dotiču nacionalne ekonomije. Nema sumnje da su sindikati najbolji specijalisti da formulišu ta "prava" i "legitimne" zahteve koji ne pogadjaju profit kapitala.

Šta još možemo naći u tim pravima koja nam obezbedjuje buržoazija? Ništa, apsolutno ništa više.

Kada se suoči sa stvarnim radničkim udruženjima koja brane radničke interese, boreći se za stvarno smanjenje radnog vremena, za stvarno povećanje relativnih plata, kapital nema interesa da prihvati pravo udruživanja, sastanaka, štampe, sindikalnog organizovanja, jer bi ta prava neumitno napala stopu profita i nacionalnu ekonomiju. A tada, demokratija ne bi imala nikakvu drugu alternativu nego da upotrebi svoju policiju, snage sindikata... Partije nikada ne oklevaju da koriste beli teror protiv pokreta radničke klase i uvek u ime demokratije i slobode, prava na rad, u ime poštovanja odluka sindikata... Bez sumnje, ista stvar će se desiti svaki put kada radnička udruženja budu postala škola komunizma, svaki put kada pitanje socijalizma prestane da bude pitanje reči i kada se borba nastavi ne samo za povišicu plata, već i za ukidanje rada za platu.

Mora biti jasno da se radnička udruženja, njihova štampa, njihovi obnovljeni sindikati i sindikati... koji se zasnivaju na neposrednim i istorijskim interesima proletarijata, moraju otvoreno boriti protiv kapitala i njegove nacionalne ekonomije. A u ime poštovanja legalnih sindikata, borbe protiv subverzije, jedinstva protiv provokatora, odbrane nacionalne bezbednosti, te takozvane slobode su tačno ono što će biti iskorišćeno kao represivna sila protiv klasnih organizacija.

I ta praksa je vrlo koherentna sa demokratijom. Represija je demokratska jer udara kada radnici napuste svoje gradjanske uniforme kako bi delovali kao klasa, kada prestanu da prihvataju da budu disciplinovana armija koja valorizuje kapital, a kojoj je buržoazija dala ta prava i slobode.

To dokazuje da nasuprot onome što buržoazija govori, radničkoj klasi nisu garantovana nikakva prava kada deluje kao klasa. Ta prava su odobrena samo gradjanima, prodavcima roba. Represija nad svima koji ne prihvataju da se ponašaju kao dobri gradjani je logičan odgovor na buržoasku žudnju za demokratskim rajem. Ne postoji demokratski raj za one koji ne poštuju demokratiju. Čim se proletarijat organizuje kao klasa u pokušaju da napadne kapitalističku diktaturu, demokratija pokazuje svoje terorističko lice; sve dok se diktatura čvrsto drži, demokratija može da pokazuje svoje liberalno lice glupoj masi. Lepo lice prava i sloboda je, dakle, rezervisano samo za gradjanina, onoga ko se mirno pokorava svakodnevnom nasilju kapitalističkog proizvodnog sistema: rada za platu.

Ista stvar se dešava sa pravom na štrajk. Levo krilo buržoazije daje ono antagonističko kapitalističkoj pravnoj nadgradnji. Nikakvo pravo nikada nije dato klasi, radnicima u borbi, ona su data samo prodavcima roba. Sve dok radnici nastavljaju jednostavno da prihvataju da budu snaga valorizacije kapitala, oni imaju sva prava da se ponašaju kao bilo koji prodavac roba: da zahtevaju pravu vrednost za svoju robu, da odbijaju da je prodaju, da prekinu isporuku upotrebnih vrednosti, itd. A na drugoj strani, naravno, nailazimo na prava kupaca: slobodu rada (što znači nezaposlenost, štrajkbreherstvo, otpuštanja, itd.)... Sa tim slobodama radnici su ti koji su svaki dan sve više eksploatisani i sve više porobljeni.

I kada započnu sa pravim štrajkom ne obazirući se na nikakva prava ili slobode, kada zaista napadnu buržoaski interes, nikakva prava ili slobode više ne postoje; njih optuže da su provokatori, ili inostrani agenti... pravi klasni štrajk se proglašava kao ilegalan, divlji, anti-sindikalni... što on u stvari i jeste. Svesno ili ne, svaka klasna borba je protiv legaliteta vladavine roba i bori se za njeno uništenje.

A da bi se to postiglo, ne mogu se prihvatiti radnici koji se ponašaju kao ovce, niti štrajkbreheri, niti sindikati, niti pravo na rad, niti pravo na štrajk. Na bojnom polju, kada radnici koriste direktnu akciju protiv sindikata koji služe kapitalu, oni nemaju nikakva prava. Treba biti slep ili naivan da bi se poverovalo da nam legalizacija štrajka, koja ne potiče od nas već od naših neprijatelja, daje bilo kakvu garanciju pobede ili zaštite od represije države. Naprotiv, legalizacija štrajkova je način na koji buržoazija redukuje klasnu snagu štrajka.

Još jedan primer je "amnestija za političke zatvorenike" koju zahteva Amnesty International kao i sve socijal-demokrate, pacifisti, trockisti, humanisti, propovednici bilo koje imperijalističke strane, ali samo pod uslovom da je te zatvorenike zatvorila država druge imperijalističke strane. Svaka država zadržava svoje zatvorenike i, u isto vreme, traži oslobadjanje onih iz susedne, naravno, u ime ljudskih prava. Osim toga, humanisti tvrde da brinu o političkim zatvorenicima u vreme kada medjunarodne konvencije, kao što je European Juridical Space, potiskuju sve akcije proleterskog nasilja na nivo "uobičajenog kršenja zakona".

Vrhunac njihove kampanje je da svi oni - komiteti za čileanske, argentinske i izbeglice iz Salvadora, grupe za podršku RAF, IRA, itd. - ciljaju na sakupljanje potpisa humanističkih socijal-demokrata iz Nemačke, koja nema mnogo političkih zatvorenika jer ih je većinu već eliminisala jednog po jednog. I kao u svakom imperijalističkom ratu, svaka država je spremna da pregovara o nešto ljudskog mesa u zamenu za investicije ili robe. A nastavljaju da govore o "amnestiji" i "ljudskim pravima". U tu očiglednu trgovinu ljudskim mesom, buržoazija vešto gura sve zatvorenike, sakrivajući klasni karakter zatvaranja naših drugova koji su uhvaćeni dok su se borili protiv buržoaske države. Kada se protera hunta, kada novi predsednik preuzme dužnost, kada ta i ta partija pobedi na izborima, tada se dopušta "opšta narodna amnestija". Onda se svi pretvaraju da bi najbolji način da se pokaže solidarnost sa našim uhapšenim drugovima bio da se sakupe potpisi demokrata, da se učestvuje - slanjem donacija i telegrama - u kampanjama koje organizuju Amnesty, partije, parlamentarne vlade... Mi znamo da je cela ta zbrka potpuno suprotna solidarnosti koja je potrebna svim našim zatvorenim drugovima. Jedina solidarnost je klasna solidarnost, koja ne postoji u humanističkim govrima, niti u igri ljudskim pravima od strane SAD, SSSR ili Kube, i koja se ne može ostvariti protestnim pismima poslatim kapitalističkim kasapima, a u kojima ih molimo da nas malo manje muče. Ali ona se može ostvariti kroz borbu protiv buržoazije u svakoj zemlji. Samo direktna akcija radničke klase, uz njena sredstva (štrajkovi, sabotaža nacionalne proizvodnje...), joj dopušta da nametne svoju snagu, da oslobodi radnike koji su zatvoreni, ali i da postavi osnove za organizovanje klasne vlasti, diktature proletarijata koja će izbrisati istorije svih država i osloboditi sve zatvorenike.

Kao i ostala prava i slobode, legalna amnestija se ne može mešati sa radničkom borbom za oslobodjenje drugova iz zatvora, jer sve dok kapitalistički sistem eksploatacije traje biće zatvorenika, a naročito proletera zatvorenika. Nije dovoljno samo znati da nema legalne garancije od zatvora i torture, već i da će zatvor i tortura uvek biti korišćeni u ime odbrane tih prava i sloboda. Na isti način kao što je, u kapitalizmu, svaki radnik koji ne prihvati pravila gradjanske igre potencijalni zatvorenik. Represija, tortura, ubistva, samo su primena demokratije.

Šta više, značenje amnestije je da je zatvorenicima "oprošteno" ono što su uradili. To znači, naravno, da će se oni odreći akcija zbog kojih su osudjeni, ili barem, da će izjaviti da te akcije koje su bile opravdane juče više to nisu. Na taj način, amnestija dozvoljava, u ime "hrišćanskog oproštaja", rehabilitovanje akcija koje su, originalno, napadale buržoasku državu, uz dolazak nove buržoaske frakcije na vlast, kao "akcija koje su preterane ali razumljive tokom borbe protiv diktature...".

Dobar primer za to je amnestija koju je proglasila "mlada španska demokratija". Iznad svega zaboravili su neke "antifašističke militante" u pokušaju da sakriju činjenicu da su se mnogi zarobljeni radnici u isto vreme borili i protiv Franka i protiv njegovih antifašističkih rodjaka: jednom rečju, protiv celokupne buržoaske države. Neki od "anarhista", neki od "incontrolados", još uvek su u zatvorima koji su ponovo postali "demokratski".

Za nas, oslobodjenje naših zatvorenih klasnih drugova može biti izvedeno ispravkom njihovih herojskih akcija. Ne nadamo se bilo kakvoj milosti od strane klase koja nam svakodnevno dokazuje da nikada ne okleva da akumulira milione mrtvih tela u razvoj svoje civilizacije. Mi znamo da samo naša organizovana i naoružana sila može izvući naše drugove iz fašističkih i antifašističkih zatvora. A to je istina, naročito jer je naša sila nastavak onih akcija zbog kojih su naši drugovi uhapšeni. Zbog toga ne samo da ne postavljamo pitanje amnestije već, naprotiv, postavljamo pitanje razloga zbog kojih su oni uhapšeni. Karl Marks je imao takav stav kada je odgovarao svojim tužiteljima:

"Ne tražimo nikakvo izvinjenje ili sažaljenje; a ni ne očekujte ih od nas sutra."
Pred kapitalom, svi proleteri su subverzivni. Činjenica odbijanja da se povinuju njegovim zakonima, svesno ili nesvesno, znači borbu za njegovo uništenje. Zbog toga, u ime svih žrtvi kapitala ("političkim" ili "prekršajnim"), kažemo:
"Svi smo mi subverzivni. Svi smo krivi zbog želje da uništimo nehuman svet."
Zbog svih tih razloga, komunistički stav o štampi, štrajkovima, udruženjima, amnestiji, slobodama, o legalnosti, je izjaviti bez zadrške da organizacija proletarijata nije zasnovana na pravu, zakonu i slobodi priznatim od strane njihovog neprijatelja, već, naprotiv, da je zasnovana na ilegalnoj akciji: revolucionarnoj organizaciji za uništenje robovanja plati. Kao što Marks kaže:
"Mi to nikada nismo tajili: polje na kome se borimo nije legalno, već revolucionarno."
To ne znači da ćemo prekinuti štrajk ukoliko on postane legalan, ili da nećemo objavljivati i distribuirati revolucionarnu štampu kada ona može da kruži legalno, ili da ćemo odbiti da izadjemo iz zatvora kada nas sudija oslobodi. To bi jednostavno značilo suprotno reagovati na potpuno istom legalnom polju.

Nesmemo izjednačiti ilegalu i tajnost. Svaki pravi štrajk je ilegalan ali ne i tajan, iako su izvršene tajne pripreme za njega. Organizacija radnika u klasnim pokretima - revolucionarni saveti, sovjeti... - zasniva se na kompletno ilegalnoj osnovi ali razvija javne aktivnosti. Najbolji primer za to je uništenje buržoaske vojske od strane proletarijata. Kada se vojnici ujedine sa ostatkom radničke klase, nakon dugog rada tajne komunističke propagande, kada počnu da koriste svoje oružje protiv oficira i unište kapitalističku vojsku, oni to neće uraditi na tajni način, već otvoreno, iako je to najilegalnija akcija koja se može zamisliti. Boriti se na ilegalnom polju znači izvesti sve zadatke nezavisno od svih demokratskih prava i sloboda, koji su samo izumi naših neprijatelja, a samim tim i strategija buržoazije da bi nas pobedila.

Odnos izmedju klasa i pravne formulacije neizbežne situacije

Poslušajmo još jednom advokate kapitala:
"Mi smo marksisti i vrlo dobro znamo da su sva ta prava buržoaska demokratska prava, ali buržoazija je nesposobna da ih prizna ili održi, mi ih moramo nametnuti i održati silom. Danas se moramo boriti za pravo na štrajk, za biračku skupštinu, za amnestiju političkih zatvorenika, slobodu udruživanja, izbora, štampe, itd."
Neki drugi će reći:
"Treba se boriti za autonomiju radničke klase da bi se vodila permanentna revolucija",
ili da je to "samo korak".

Da li smo ikada videli klasu koja može ostati autonomna, koja se može boriti za sopstvene klasne interese, dok se u isto vreme bori za čišćenje demokratije, drugim rečima, za interese svojih klasnih neprijatelja? To pitanje ne nailazi na odgovor kod trockista i staljinista. U njihovoj demokratskoj viziji istorije, proletarijat ne bi bio prva klasa u istoriji koja je u isto vreme eksploatisana i revolucionarna, već radije najmanje autonomna i najuslužnija klasa u celoj istoriji. Dok su u svojim davnašnjim pobunama robovi napadali robovlasnički sistem i svoje gospodare, dok su kmetovi napadali srednjevekovne institucije, crkvu i plemstvo; ti "marksisti" tvrde da bi proletarijat trebao da se bori za buržoaske namere, da buržoaskim sredstvima spreče sopstvenu revoluciju!

Ali kakav je odnos izmedju napretka proletarijata i ustupaka tih i tih prava ili sloboda datih od buržoazije?

Uzmimo jedan primer: situacija u Argentini 1973. Dugogodišnje, slavne borbe izvukle su zatvorenike iz zatvora. U isto vreme, "birokratski" i "anti-birokratski" perunisti, trocko-morenisti iz PST, zamolili su radnike da sačekaju na naredjenje o amnestiji, neznajući da li će ono uključiti i slučajeve ozbiljnijih prekršaja (zločine, napade...). Radnička borba je ispraznila Vila Devoto i omogućila mnogim drugovima da se vrate u borbu. Kako ćemo protumačiti te činjenice? Za klasične buržoaske partije, oslobadjanje zatvorenika je uvek konsekvenca njihovih legalnih ustupaka; za one buržoaske partije koje sebe zovu "radničke partije", to je drugačije: naredjenja o amnestiji su velika pobeda radnika. Obe vrste buržoaskih partija slažu se da pravnu formulaciju okarakterišu kao fundamentalnu. Postoje razlike izmedju te dve tendencije, ali su obe tendencije tendencije iste klase: buržoazije. Ne slažu se u načinu kako uništiti radnički pokret, ignorisati ga demokratski ili pravno opravdati situaciju.

Ali za sve revolucionarne komuniste, naprotiv, pobeda nije izboriti dekret već izraziti se u organizovajućem utbrdjivanju naše klase, u praktičnoj afirmaciji njene autonomije i u činjenici da će zatvorenici moći da se priključe svojoj klasnoj braći na ulicama. A šta sa amnestijom? To je samo pravnički manevar buržoazije u pokušaju da u svojoj demokratskoj legalnosti integrišu ono što se dešava na ulici. Njihov cilj je očigledan: preokrenuti situaciju koja je naklonjena njihovom istorijskom neprijatelju u sopstvenu korist. Oslobadjanje zatvorenika je prikriveno u amnestiji sredstvom njene pravne formalizacije.

Ista je suprotnost izmedju prava štampe i postojanja autonomne radničke štampe. Uopšteno, sloboda štampe garantuje slobodu obaveza i finansijski aspekt je tu nadmoćan. U odredjenim slučajevima, sloboda štampe se može preneti i na radničku štampu ali tako da kasnije ona nema mnogo uticaja i da njena slobodna cirkulacija može biti kontrolisana od strane buržoazije. Ali u svetu gde je sve roba, gde sve teži da se rastopi u svetu razmene, novca ili potrošnje, nesmemo imati nikakve iluzije: radnička štampa se nikada neće razviti na takvom polju.

Ista stvar se dešava sa pravom na štrajk. Ostavimo po strani dobro poznate slučajeve štrajkova koji ne napadaju stepen profita buržoazije. Štrajk se priznaje kao legalan samo kada je buržoazija u slaboj poziciji i nema drugog rešenja kako bi razbila štrajk nego da ga legalizuje. Oba slučaja su povezana ali, u svakom slučaju, legalizacija ne donosi ništa novo proletarijatu u borbi. Njegova snaga je samo njegova organizovana i svesna snaga, pre i posle legalizacije.

Još jedno pitanje o kome bi takozvani "marksisti" trebali da razmisle je: iz kog drugog razloga bi buržoazija dala bilo kakvo pravo svom istorijskom neprijatelju (proletarijatu)?

Da je istina da bi ta prava i slobode pomogli revoluciju, zbog čega nije izbila nikakva revolucija u onim zemljama koje imaju dugu demokratsku tradiciju, u SAD na primer? Zašto je izbila u Rusiji koja je znala za stoleća carizma i samo par meseci "demokratije"? I zašto je eksplodirala u "najdemokratskijem" režimu cele ruske istorije, Karenskovoj socijal-demokratiji? Na kakva prava i slobode su mogli da se oslone radnici u Iranu da odbrane svoje štrajkove i svoju borbu 1978/79? Na koji način je legalizacija sindikata Solidarnost u Poljskoj pomogla da se radnički pokret razvije i proširi? Da li je njegovo odvajanje od anti-kapitalističkih, zbog toga internacionalističkih i autonomnih ciljeva, i iskrivljenje u reformu i demokratizaciju eksploatatorskog sistema, uz obostrani blagoslov Pape i Brežnjeva, zaista pomoglo da se oživi pokret?

A zašto ne bismo postavili i pitanje ustanaka?

Postoji samo jedan odgovor na sva ta pitanja i on se tiče materijalnih interesa klase čiji su interesi antagonistički interesima proletarijata. U stvari, potpuno je normalno da će demokratska desna ili leva buržoazija pokušati da nametnu sopstvena "ljudska prava" i da neće praviti razlike izmedju amnestije i oslobadjanja zatvorenika, prava na štrajk i štrajka, prava štampe i postojanja radničke štampe. Srž sve te mistifikacije je da se pravna formalizacija smatra za radničku pobedu dok ona nije ništa drugo do oružje buržoazije.

Dva načina tumačenja istorije

Da bi odbranila svoje interese buržoaziji je potrebno da tumači istoriju na sopstveni način. Ona nam uvek govori da mi ne znamo istoriju, da se radnička klasa uvek borila da stekne pravo glasa, pravo na štrajk... Sve takozvane radničke partije redukuju istoriju proleterske borbe na pitanje osvajanja demokratskih prava u cilju opravdavanja njihovih bivših, sadašnjih i budućih akcija.

Te sluge kapitala odbijaju da uoče klasne antagonizme i specifične interese radničke klase. Oni koriste popularne slogane koji su još uvek podčinjeni dominantnoj ideologiji kako bi dokazali da su se radnici oduvek borili za čistu demokratiju i na taj način, po drugi put, oni ubijaju milione radnika "demokratski" iskasapljenih kroz istoriju borbi. Radeći to, oni pokušavaju da opravdaju svoju funkciju pomoćnika buržoaskog državnog aparatusa. Ali stvari (to jeste, neposredne i istorijske interese proletarijata koji su strogo suprotstavljeni buržoaskim) se moraju postaviti na njihovo mesto, sve te borbe su ciljale na uništenje klasnog društva, ma kakva trenutna svesnost radnika koji proživljavaju tu borbu mogla biti.

"Nije jako važno šta radnik, ili čak ceo proletarijat, zamišlja da mu je cilj. Ono što je važno je šta je on stvarno i istorijski obavezan da uradi." (Marks)
Mi ne brinemo o zastavama koje se vijore iznad borbi, mi brinemo samo o ogromnim naporima proletarijata da se organizuje i bori protiv buržoazije. Stoga je veoma logično da dok takozvani "marksisti" smatraju da je univerzalno pravo glasa pobeda proletarijata, mi smatramo da je bilo koja reforma države put za poboljšanje dominantnih metoda buržoazije. Jedina prava pobeda radničke klase je njeno iskustvo (u borbi) i narastajuća autonomija i moć organizacije. Šta preostaje od njene borbe su politički zaključci koje radničke (proleterske) manjine mogu izvući iz te istorije. I samo uz ta "sećanja radnika", sačuvana od strane manjina, pokret može izbeći neposredno ponavljanje istih grešaka.

Na drugoj strani, interpretacija istorije zasnovane na "demokratskim pobedama" radnika, dovela je branioce te vizije do parlamenta i njegovih ministarstava. Ne smemo zaboraviti da je kapitalistička klasa prva vladajuća klasa u istoriji u kojoj krvno srodstvo nije odlučujuće. Svaki gradjanin, čak i "radnik", može postati buržuj ukoliko poseduje kapacitet da odbrani kapitalistički stav: to se zove napredovanje u društvu. Na taj način, demokratija može da izabere najbolje elemente radničkog porekla kako bi još efikasnije kontrolisala radnički pokret. Setimo se primera "radnika" Noskea, koji je postao vodja berlinske pobune 1919, i koji je ubio R. Luksemburg, K. Libknehta, L. Jogihsa i hiljade revolucionarnih radnika.

Taj sistem ne dopušta samo nekim "radnicima" da steknu poziciju ugnjetavača svoje bivše klasne braće, već i da cele "radničke partije" budu izabrane od strane kapitala da pojačaju njegovu dominaciju (na primer: partije Druge internacionale). Zbog toga nije iznenadjujuće da te partije tumače istoriju kao uspešne korake koji vode u demokratiju.

Kao zaključak trebali bi reći da dva načina tumačenja istorije odgovaraju interesima dve suprotstavljene klase našeg društva: bilo borbi proletarijata za komunističku revoluciju, bilo buržoaskoj odbrani demokratske diktature kapitala.

Šta žele pseudo-marksisti?

Ostavimo sada pitanje parlamenata, ministarstava, vlada, sindikata, direktora, i istražimo sledeće pitanje: šta "radnička klasa" levog krila kapitala želi da vidi, šta bi bio rezultat njene politike, kakvoj društvenoj situaciji ona cilja?

Prihvatiti njihova naredjenja znači štrajkovati za odbranu prava, ujedno i u ime slobode sindikata (uz njih i pod njihovim vodjstvom), govoriti u ime prava izražavanja, birati "radničke" poslanike u ime demokratije; pa zašto onda ne bismo otišli i u zatvor u ime prava na amnestiju i prava zatvorenika, zašto ne bismo rizikovali svoje živote za sveto ime gradjanstva?

Bez preterivanja: koliko je radnika, koji su im verovali, pobijeno jer su pisali po zidovima naredjenje o sopstvenom potčinjavanju: "Živela demokratija, smrt diktaturi!"?

Ukoliko buržoazija postigne to, ona je u mogućnosti da u potpunosti kontroliše svoj sistem dominacije, a to je ono što se desilo tokom istorije. Kada se jedna frakcija buržoazije "zamori" od upotrebe sile, ona poželi da se odmori i ostavlja "suprotnoj" frakciji da nastavi njen posao. Desno krilo će se pobrinuti o ubijanju i zatvaranju proletera, dok će levo krilo usmeriti sve radničke zahteve na ljudska prava i demokratske slobode. Možemo čak i zamisliti vreme koje će doći, a kada radnici neće čak ni pomišljati da štrajkuju zbog svojih "neopravdanih zahteva", kada ni jedna grupa "ludaka" neće imati zle pomisli o borbi protiv demokratije ili o pokretanju revolucije.

Levo krilo će tako pomoći u izgradnji zemaljskog raja čiste demokratije "ubedjujući" radnike da je njihov cilj dobiti demokratska prava. Ali, naravno, da bi "ubedili" proletere, reči nisu dovoljne. Tako ćemo videti naše leve humaniste kako ubijaju "provokatore". A ni jedna frakcija buržoazije nema privilegiju kontra-revolucionarnog kanibalizma.

Ipak, zemaljski raj ne može postojati čak ni uz pomoć levog krila buržoazije. Lenjin je bio optužen da je nemački špijun, Roza Luksemburg i Karl Libkneht su bili ubijeni od strane socijalista, a u ime demokratije, pod Aljendeovim režimom je bila organizovana tortura isto kao i pod Pinočeom.

Ali svi kapitalisti nikada neće biti u stanju da zaustave borbe, koje se ponavljaju, svaki put sve nasilnije, za uništenje svih demokratskih iluzija. A mi proleteri nećemo štrajkovati za bilo kakva prava, štrajkovaćemo za sopstvene materijalne interese, borićemo se da izvučemo naše zatvorene drugove iz zatvora kapitalističke države, ne čineći nikakve ustupke parlamentarizmu ili kampanjama za amnestije.

Takozvani "marksisti", u svojoj borbi za pročišćenje demokratije, samo teže pokoravanju radničke klase, to jest, njenom nestajanju kao autonomne klase i njenoj atomizaciji u dobre gradjane.

Demokratska prava nikada nisu pobeda radnika već samo oružje buržoazije

U ovom tekstu smo posebno razmatrali, u ime razumevanja, različite aspekte demokratskih prava i sloboda, koja, u stvari, kombinuju:

a) Čistu demokratiju, kapitalističku ideologiju u kojoj ne postoje klasne organizacije već samo gradjani.

b) Praktično, tendenciju pročišćavanja demokratije, koja kroz istoriju vodi do promene radnika u gradjane dok ih levica i desnica teraju da se bore za demokratska prava i slobode nametnute demokratskim državnim terorizmom. Bilo koja klasna organizacija je napad na demokratiju.

c) Pravnu formalizaciju neizbežnih situacija.

d) Nameru da se formalizacijom situacija preokrene u korist buržoazije.

Naravno, ni jedna od tih tačaka nije na strani proletarijata. One su sve povezane: kriterijum (a) može voditi samo do situacije relativne demokratsko-terorističke stabilnosti (b), a kada se štrajkovi umnože, brošure i subverzivne novine postanu nekontrolisani, buržoazija će poželeti da legalizuje situaciju (c). Tako ona autorizuje neke publikacije, legalizuje neke štrajkove... očigledno je da namerava da slomi (d) jedinstvo "anarhističkih agenata koji ne poštuju demokratiju" i da neće naći nikakvo drugo rešenje do da ih ubije:

"Sada kada su štrajkovi legalni, moramo biti vrlo obazrivi sa onima koji ne poštuju pravo rada i koji ne brinu o interesima naše zemlje."
I pokušaće da smire ostale mrvicama kao što su "pravo na štrajk", "sloboda izražavanja", "rada"... Koliko smo puta to već videli?

Svaki puta kada se buržoazija suoči sa teškom situacijom, daleko od njenog demokratskog raja (a), ona pravno formalizuje situaciju (c), što je odlučujuće oružje (d) da bi se postigla normalizovana demokratska situacija (b).

U toj prepravljenoj demokratiji (čak i ako je ona trula već duže vreme) liberalne demokrate, sindikalisti, staljinisti, trockisti, maoisti i socijalisti će imati priliku da se sretnu i čestitaju jedni drugima u lobijima parlamenta:

"Pravo gradjanstva je spašeno... Radnici se uskoro mogu vratiti na svoja radna mesta i uskoro će uživati svoja gradjanska prava."
Nije potrebno dostići nivo potpune političke krize buržoaskog društva da bi se sve to razumelo. Ipak, u takvim ekstremnim situacijama se proletarijat dramatično suočava sa alternativom: prihvatiti demokratiju i kontrarevolucionarnu propast, ili odbaciti demokratiju kao što je to uradjeno u samo jednom ali i ograničenom primeru: ustanak u Rusiji oktobra 1917.

OL.SC.1.1 Protiv mita o demokratskim pravima i slobodama